Председници Србије и Француске положили венце и цвеће на Новом гробљу у Београду

У склопу званичне државне посете Председник Републике Србије Александар Вучић и Председник Републике Француске Емануел Макрон су у понедељак, 15. јула 2019. године, на Новом гробљу у Београду, полагањем венаца на Спомен-костурницу бранилаца Београда (1914-1918), одали почаст страдалима у Великом рату. Двојица председника су положила венце уз звуке трубе и репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, који је извео песму „Тамо далеко“. Председници су затим положили цвеће и поклонили се сенима српске хероине Великог Рата Милунке Савић, најодликованије жене у историји ратовања, након чега су разговарали са њеним потомцима.

Милунка Савић (1890., Копривница код Рашке – 05. 10 1973., Београд)

Милунка Савић, била је Резервни наредник српске војске у 2. пуку, и српска хероина Првог светског рата. Рођена 1890. године, у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се, у Балканским ратовима 1912. и 1913. године, борила као добровољац. У Првом светском рату, се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части  и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету, која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. Након Првог светског рата, 1919. године, Милунка је демобилисана. Удала се за сиромашног нижег поштанског службеника, са којим је имала четворо деце. Веома брзо је постала удовица, тако да је сама радила и школовала децу. Занемарена и од свих напуштена, пензију је, радећи 20 година као помоћно особље, стекла у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге. За време Другог светског рата, 1942.године, одбила је да присуствује банкету који је Милан Недић организовао за немачке генерале и официре, и због тога, 10 месеци бива заточена у логору Бањица. Претходно, наочиглед деце, бива претучена. Посебно променом политике са доласком Тита, пада опет у заборав. Тада се она дефинитивно сматра за непожељну особу у својој сопственој земљи и бива приморана да живи живот преживљавајући као чистачица. Због притужби грађана Београда и једног новинског текста који је узбуркао јавност, град се смиловао и доделио јој мали стан у коме је живела до своје смрти 1973. године. Умрла је у Београду 5. октобра 1973. Сахрањена је на Новом гробљу првобитно у војним парцелама, а 2013. године је пренета у Алеју великана, уз највише државне и војне почасти.

Ова објава је расположива и на: енглески

START TYPING AND PRESS ENTER TO SEARCH