Putevi u životu, ali i u smrti obeleženi su nekim pisanim, ali i nekim nepisanim pravilima. Jedan od tih puteva odveo je našeg poznatog slikara od skromnog sela u blizini Skadra, preko Beograda i velikih evropskih metropola, do ratišta i Krfa, pa nazad do Beograda. Put mu je dao veliko duhovno bogatstvo, ali ga je sa druge strane ostavio u ovozemaljskom siromaštvu, istovremeno mu omogućivši da zablista svojim „krfskim pejzažima“ i time zasluži čast da počiva sa svim onim znanim i neznanim junacima koji su svoj počinak našli zajedno, položivši živote na oltar Otadžbine. Kosta Miličević se izdvojio kao jedan od najpoznatijih srpskih impresionista, ali i kao umetnik koji je ceo svoj život boreći se sa nemaštinom ostao za života tek delimično priznat, donevši sa sobom seriju slika nastalih u toku Prvog svetskog rata na Krfu.
Rođen je u svešteničkoj porodici u selu Vraki blizu Skadra 1877.godine. Svog detinjstva se malo sećao, a zapamtio je samo dve stvari: da je pohađao prvo srpsku, a zatim italijansku školu i da je svake godine isčekivao novembar, kada je dobijao kalendar “Orao”, prepun radova slikara Paje Jovanovića i Uroša Predića. Kopiranje njihovih radova u sveskama bila mu je prva škola crtanja. Po dolasku u Beograd, slikarstvo je učio u školi Kirila Kutlika. To mu nije bilo dovoljno, već je gotovo bez novca, probušenog šešira i pohabane odeće, skoro gladan, prešao Dunav i Savu i obreo se u tuđini gde je utolio onu drugu vrstu gladi. Neprestano se boreći sa siromaštvom, studirao je slikarstvo u Pragu i Beču, a kasnije i u Minhenu. U Prvom svetskom ratu najpre je učestvovao kao vojnik- dobrovoljac, a kasnije i kao ratni slikar Vrhovne komande na Krfu.
Slike koje je Miličević naslikao na Krfu predstavljaju reprezentativne primere srpskog impresionizma, ali je istovremeno pokazao inters i za crtež, prvenstveno motive sa fronta, pejzaže i niz vojničkih portreta. Njegovi najbolji radovi bili su inspirisani ličnim iskustvima i doživljajima s Krfa. U tom periodu nastala je njegova čuvena serija krfskih pejzaža: Crkva na Krfu, Izgled Krfa, Pristanište na Krfu, Maslinjak, Motiv s Krfa i dr. Po završetku Prvog svetskog rata, u novembru 1919, na Izložbi ratnih slikara Vrhovne komande, kritika se ozbiljnije pozabavila njegovim slikama i osobenim stilom kojim se izdvojio u odnosu na ostale srpske moderniste. Po završetku rata, radio je kao nastavnik večernje zanatske škole u Beogradu.
Krajem januara 1920. godine, teško oboleo od zapaljenja pluća i goreći od groznice, po hladnom zimskom vetru izašao je iz svoje kuće na Đurđevom brdu, gologlav i bosonog, u košulji ogrnut samo ćebetom i na čuđenje prolaznika, ušao je u prvi tramvaj koji je naišao. Došao je do kuće svog dugogodišnjeg prijatelja Mila Pavlovića, misleći da će mu topao dom prijatelja pružiti spas i doneti utehu, ali bolest je već uzela svoj danak. Iste večeri je prebačen u bolnicu gde je i preminuo 29. januara 1920. godine u 43 godini. Iz Državne bolnice je 12. februara 1920. godine prenet na Novo groblje u Beogradu, do parcele namenjene vojnicima stradalim u Prvom svetskom ratu, gde je po svojim slikama, po kojima je ostao zapamćen, s pravom i pripadao. Njegovi posmrtni ostaci su 1927. godine, uređenjem Srpske kosturnice branilaca Beograda, preneti i položeni u posebnu kasetu obeleženu sledećim natpisom: „Kosta Milićević redov + 1920“. Tu je među znanim i neznanim herojima kojima se Otadžbina odužila, slikar našao poslednji smiraj uz svoje ratne drugove.
Ova objava je raspoloživa i na: srpski (cyr)
