Како је сликар Коста Миличевић сахрањен у Костурници бранилаца Београда (1914-1918) на Новом гробљу

Путеви у животу, али и у смрти обележени су неким писаним, али и неким неписаним правилима. Један од тих путева одвео је нашег познатог сликара од скромног села у близини Скадра, преко Београда и великих европских метропола, до ратишта и Крфа, па назад до Београда. Пут му је дао велико духовно богатство, али га је са друге стране оставио у овоземаљском сиромаштву, истовремено му омогућивши да заблиста својим „крфским пејзажима“ и тиме заслужи част да почива са свим оним знаним и незнаним јунацима који су свој починак нашли заједно, положивши животе на олтар Отаџбине. Коста Миличевић се издвојио као један од најпознатијих српских импресиониста, али и као уметник који је цео свој живот борећи се са немаштином остао за живота тек делимично признат, доневши са собом серију слика насталих у току Првог светског рата на Крфу.

Рођен је у свештеничкој породици у селу Враки близу Скадра 1877.године. Свог детињства се мало сећао, а запамтио је само две ствари: да је похађао прво српску, а затим италијанску школу и да је сваке године исчекивао новембар, када је добијао календар “Орао”, препун радова сликара Паје Јовановића и Уроша Предића. Копирање њихових радова у свескама била му је прва школа цртања. По доласку у Београд, сликарство је учио у школи Кирила Кутлика. То му није било довољно, већ је готово без новца, пробушеног шешира и похабане одеће, скоро гладан, прешао Дунав и Саву и обрео се у туђини где је утолио ону другу врсту глади. Непрестано се борећи са сиромаштвом, студирао је сликарство у Прагу и Бечу, а касније и у Минхену. У Првом светском рату најпре је учествовао као војник- добровољац, а касније и као ратни сликар Врховне команде на Крфу.

Слике које је Миличевић насликао на Крфу представљају репрезентативне примере српског импресионизма, али је истовремено показао интерс и за цртеж, првенствено мотиве са фронта, пејзаже и низ војничких портрета. Његови најбољи радови били су инспирисани личним искуствима и доживљајима с Крфа. У том периоду настала је његова чувена серија крфских пејзажа: Црква на Крфу, Изглед Крфа, Пристаниште на Крфу, Маслињак, Мотив с Крфа и др. По завршетку Првог светског рата, у новембру 1919, на Изложби ратних сликара Врховне команде, критика се озбиљније позабавила његовим сликама и особеним стилом којим се издвојио у односу на остале српске модернисте. По завршетку рата, радио је као наставник вечерње занатске школе у Београду.

Крајем јануара 1920. године, тешко оболео од запаљења плућа и горећи од грознице, по хладном зимском ветру изашао је из своје куће на Ђурђевом брду, гологлав и босоног, у кошуљи огрнут само ћебетом и на чуђење пролазника, ушао је у први трамвај који је наишао. Дошао је до куће свог дугогодишњег пријатеља Мила Павловића, мислећи да ће му топао дом пријатеља пружити спас и донети утеху, али болест је већ узела свој данак. Исте вечери је пребачен у болницу где је и преминуо 29. јануара 1920. године у 43 години. Из Државне болнице је 12. фебруара 1920. године пренет на Ново гробље у Београду, до парцеле намењене војницима страдалим у Првом светском рату, где је по својим сликама, по којима је остао запамћен, с правом и припадао. Његови посмртни остаци су 1927. године, уређењем Српске костурнице бранилаца Београда, пренети и положени у посебну касету обележену следећим натписом: „Коста Милићевић редов + 1920“. Ту је међу знаним и незнаним херојима којима се Отаџбина одужила, сликар нашао последњи смирај уз своје ратне другове.

Ова објава је расположива и на: српски (lat)

START TYPING AND PRESS ENTER TO SEARCH