Овогодишњи програм „Драинчевих књижевних сусрета“ почео је у Београду 22. јуна 2021. године, посетом послдењем почивалишту Рада Драинца на Новом гробљу, којој су између осталих присуствовали песници Ратомир Тимотијевић Тим, Драган Огњановић, Вицо Дардић, Мирослав Костић Коле, Срђан Живковић, Зоран Радисављевић, Душан Мијаиловић Адски и други. Наредна два дана ће се у Прокупљу одржати трибина и књижевно вече „Смисао поезије данас“ и „Нова српска поезија-алтернативна песничка сцена“. Обилазак гробног места Рада Драинца, организација трибине и књижевне вечери посвећене овом најпознатијем песнику у Топлици, део су овогодишњег првог дела манифестације „Драинчеви књижевни сусрети“ која се традиционално обележава 52. године. Савет Драинчевих сусрета објавио је и конкурс за додељивање „Драинчеве награде за поезију“ која ће бити уручена августа месеца, када је планирано одржавање другог дела манифестације.
Раде Драинац (Радојко Јовановић) је био песник, приповедач, романсијер, есејиста, новинар (Трбуње, код Блаца, Топлица, 16.8.1899. – Београд, 1.5.1943.). Још као средњошколац 1915. године, прешао је са српском војском преко Албаније. Након тога се пребацио у Француску, где се школовао прво у Лиону, а касније у Сент Етјену и Болијеу. У Београд се вратио 1919. године. У периоду између два светска рата, а претежно се бавио новинарством. Писао је од 1920. године, за листове Балкан, Београдски дневник, Стара Србија, Новости, Самоуправа, Време, Правда, и Политика. Са 23 године, заменио је своје име са књижевним: Раде Драинац. Био је покретач часописа Хипнос, Ново човечанство, Нова бразда и листова Фронт и САД / Слика актуелних догађаја. Живео је животом боема, скитнице, путника, авантуристе, и анархоиндивидуалисте.
Писао је чланке, памфлете, био је стални сарадник листа Правда. Књижевну каријеру започео је књигом стихова Модри смех 1920. године , у којој се налази један део стихова насталих под утицајем Јована Дучића. У каснијем периоду писао је под утицајем Јесењина, док није развио сопствени израз. Истакао се као творац хипнизма, књижевног авангардног покрета. Као песник, прешао је пут од експресионизма преко дадаизма, хипнизма, до социјалне литературе. Поезија коју је стварао била је модернистичка, са градским језичким рудиментом, и синкопираном музиком џеза, која је шокирала тадашњу јавност. Тешка болест, у време Другог светског рата, уз оптужбе да је недићевац и револуционар, натерала га је да се повуче. Остатак живота је провео у сиромаштву, у највећој мери, зависећи од помоћи пријатеља. Најзначајнија дела су му: Бандит или песник, Еротикон, Човек пева, Лирске минијатуре, Дах земље, приповетке Срце на пазару, роман Шпански зид и др.
Од лета 1942. налази се у санаторијуму на Озрену, близу Соко Бање, где га повремено обилази Иво Андрић. Лечење му не помаже и у пролеће 1943, с грудобољом у одмаклом стадијуму, долази у београдску Државну општу болницу, где 1. маја умире. Као сиромах без игде ичега, сахрањен је два дана касније о трошку Општине на београдском Новом гробљу у парцели 38, гробно место бр. 509. Глумац Миливоје Живановић рецитовао је његову песму „Нирвана“ док су спуштали ковчег у раку. Надгробни споменик му је подигао пријатељ Синиша Пауновић, док је портрет у рељефу израдио вајар Божа Обрадовић.
Инфоцентар ЈКП „Погребне услуге“
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
