Бранко Миљковић је рођен у Нишу, 29. јануара 1934. године. Завршио нишку Гимназију „Стеван Сремац“, након чега је 1953. године отишао на студије у Београд где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. Млади Миљковић одбијао је чланство у Комунистичкој партији, што је резултирало необјављивањем његове поезије. Међутим, успех код младих љубитеља поезије је био очигледан, па је пет његових песама је објављено у часопису „Дело“. Прва збирка песама „Узалуд је будим“ објављена му је 1957. године. Након тога следе „Смрћу против смрти“, „Ватра и ништа“ (1960.), „Извор наде“ (1960.) и „Крв која светли“ (1961.године).
Често је виђен по престоничким кафанама, где је водио боемски живот. Међутим, под утицајем алкохола умео је да покаже и своју мрачну страну, а такво понашање га је често доводило у неприлике са режимом. У јесен 1960. године је прихватио посао уредника културе у Радио Загребу, а 12.02. 1961. године, пронађен мртав, обешен о дрво на периферији Загреба. Имао је само 27 година. Његова смрт је и до данашењег дана остала под велом тајне. Бранко Миљковић је сахрањен на Новом гробљу у Београду, у парцели 28.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
