Branko Miljković je rođen u Nišu, 29. januara 1934. godine. Završio nišku Gimnaziju „Stevan Sremac“, nakon čega je 1953. godine otišao na studije u Beograd gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Mladi Miljković odbijao je članstvo u Komunističkoj partiji, što je rezultiralo neobjavljivanjem njegove poezije. Međutim, uspeh kod mladih ljubitelja poezije je bio očigledan, pa je pet njegovih pesama je objavljeno u časopisu „Delo“. Prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ objavljena mu je 1957. godine. Nakon toga slede „Smrću protiv smrti“, „Vatra i ništa“ (1960.), „Izvor nade“ (1960.) i „Krv koja svetli“ (1961.godine).
Često je viđen po prestoničkim kafanama, gde je vodio boemski život. Međutim, pod uticajem alkohola umeo je da pokaže i svoju mračnu stranu, a takvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom. U jesen 1960. godine je prihvatio posao urednika kulture u Radio Zagrebu, a 12.02. 1961. godine, pronađen mrtav, obešen o drvo na periferiji Zagreba. Imao je samo 27 godina. Njegova smrt je i do današenjeg dana ostala pod velom tajne. Branko Miljković je sahranjen na Novom groblju u Beogradu, u parceli 28.
Ova objava je raspoloživa i na: srpski (cyr)
