18. новембра 2018. године организован последњи у низу обилазака Новог гробља у склопу овогодишњег јесењег циклуса вођених шетњи кроз ову драгоцену културно-историјску и уметничку ризницу, како с поносом називамо Ново гробље, под називом: „Српске хероине и добровољње болничарке“. Наши драги суграђани који нас и ни овај пут нису изневерили, већ су се упркос суснежици и хладном времену одазвали у значајном броју, имали су прилике да чују емотивна казивања о женама у Великом рату, које су браниле част свог народа, о којима је светска штампа писала са дивљењем, а чувени француски генерали, попут Франше Д’Епереа, у њима видели узданицу за одбрану од непријатеља, али и свим оним женама које су као добровољне болничарке и хуманитарке прекидале каријере или школовање у иностранству, неуморно путујући светом и прикупљајући помоћ како би помагле својим сународницима у доба ратова и искушења.
Поред незаобилазне хероине Првог светског рата Милунке Савић, на Новом гробљу су сахрањене још две изузетне жене, учеснице Првог светског рата о којима је било речи: Софија Јовановић, припадница комитске чете Војводе Воје Танкосића, учесница I и II Балканског и Првог светског рата – 13 пута одликована и Наталија Бјелајац (Словенка Антонија Јаворник), наредник српске војске и болничарка, чесница Церске битке и носилац 12 одликовања. Посeтиоци су имали прилике да чују узбудљиве и потресне приче о одважним кћерима отаџбине као што су: Мирка Грујић, кћи Јеврема Грујића, добровољна болничарка за време Балканских и 1. Светског рата, хуманитарка и дугогодишња председница Кола српских сестара, затим Мејбл Грујић, Американка, археолог по образовању, супруга дипломате Славка Грујућа која је у Америци скупљала прилоге за Црвени Крст и Коло српских сестара, а 1912. године одржала предавање о српском народу на универзитету Принстон (чији је декан у том време био будући амерички председник Вудро Вилсон) пред неколико хиљада људи, заслужна за Карнеџијеве донације Србији и изградњу Универзитетске библиотеке, затим прва српска лекарка Драга Љочић која је напустила студије медицине у Цириху, како би се придружила српској војсци као добровољна болничарка у Српско-турским ратовима. Посетиоци су такође имали прилике да виде последња почивалишта: Надежде Петровић, Бете Вукановић, Веле Нигринове, Катарине Миловук, Маге Магазиновић, Наталије Цветковић, и многих других.
Издвајамо причу о Вуки Попадић, која је данас готово заборављена, али која се помиње као најхрабрија Београђанка у Великом рату. Након првог заузимања Београда, Вука Попадић је почела да око себе скупља сиромашне и уплашене грађане, уливајући им наду да Београд неће још дуго бити под опсадом. Наиме, током првих дана рата Вука Попадић је заробила 15 аустроугарских војника које је послужила слатким и водом, а затим их предала српској војсци. Вука Попадић је задивила и за сва времена задужила своје суграђане, али и војнике и официре који су били стационирани на Дорћолу. Верује се да је у превијалишту које је отворила у свом дому, у срцу сукоба, превила и окрепила преко стотину тешких рањеника, помажући им да дођу до болнице.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
