Током овогодишњег учешћа у оквиру БИНЕ, Ново гробље је представило домаћа и инострана војна гробља из Првог светског рата. Прво гробље које су посетиоци обишли било је Француско војно гробље. Поред кратког увода у историјат развоја Француског војног гробља, откуп земљишта и његовог уређења, посебан акценат је стављен на повезаност изградње нашег војног гробља које су Французи уредили у Тијеу и нашег учешћа у уређења њиховог војног гробља у Београду. Капеле на Француском војном гробљу су реализоване по пројекту архитекте Милутина Борисављевића, док је ограду реализовао архитекта Рајко Татић по идејној скици архитекте Светозара Генчића. Капију је 1931. године председник Београдске општине Милан Нешић поклонио француском посланику, код нас, Емилу Дару, са речима да је она инспирисана архитектуром српских средњовековних манастира захваљујући којој смо очували национални идентитет и да је то највећа вредност коју имамо. Емил Дар се искрено захвалио речима да два гробља њихово у Београду и наше у Тијеу представљају „бесмртан симбол братског савеза два народа“. Посебну част на Француском војном гробљу указао нам је аташе Француске Амбасаде у Београду, који је својим кратким упознавањем са историјатом Француског војног гробља у Београду, одличним познавањем српског језика, али пре свега својим достојанственим и пријатним држањем придобио све симпатије посетилаца.
Потом је уследила посета Италијанском војном гробљу где су посетиоци могили да доживе делић оживљене архитектуре светог Римског царства помешане са хришћанском симболиком, као и да се упознају са причом о седморици (односно осморици) првих добровољаца припадника „Легије Гарибалдинаца“ који су дошли у Србију и борили се у редовима Златиборског четничког одреда у чети Владимира Бана. Петорица добровољаца су погинули у борбама на Бабиној Глави код Вишеграда, тамо су и сахрањени, али њихова тела нису никада пронађена. На Италијанском гробљу им је постављена спомен плоча, јер је управо њихово жртвовање требало да представља окосницу формирања Италијанског војног гробља.
Међу последњим, посетиоци су обишли Аустро – угарско војно гробље, где су се упознали са соимболичним рељефима које је радио вајар Петар Гиндерт. Посебно их је гануо уклесан текст у капели „ПОСВЕЋЕНО ХРАБРИМ ПРИЈАТЕЉИМА И НЕПРИЈАТЕЉИМА“ који је стајао поред несталог уља на платну, као и чин гувернмана Београда Адолфа фон Ремена који је након освећења још увек недовршене капеле на Аустроугарском војном гробљу 8. октобра 1918. године (по новом датуму), обишао и српско војничко гробље и одао почаст (20 дана пре напуштања Београда). На Аустроугарском војном гробљу посебну пажњу је привукао и споменик пренет са Дунавском кеја, а који су Аустроугари подигли као заједнички споменик њиховим и нашим војницима.
На крају су посетиоци обишли Српску костурницу бранилаца Београда и Руску костурницу, где су се посетиоци детаљно упознали са историјатом формирања ове две спомен костурнице. Уредбом о уређењу и одржавању војничких грбаља донетом 1920. године предвиђено је да се после одређеног времена војничка гробља уреде, подизањем адекватних обележја над костурницама. Пошто је прошло десет година од настанка српских војничких гробаља у Београду, Удружење резервних официра и ратника са својом женском секцијом Фидака покренуло је прву озбиљну акцију за формирање једне заједничке костурнице у Београду 1926. године. Планирано је да се посмртни остаци страдалих ратника у одбрани Београда пренесу у велику костурницу, која би се подигла, на Новом гробљу у Београду. За подизање костурнице Београдска општина на челу са председником Костом Куманудијем уступила је земљиште и обавезала се да ће са Новог гробља, где је било највише војничких гробова, обавити пренос посмртних остатака у заједничку гробницу – костурницу. Темељи костурнице у коју је планирано да се сместе посмртни остаци бранилаца Београда озидани су 1927. године. Исте године је обављена ексхумација војничких парцела на Новом гробљу у Београду, а посмртни остаци палих ратника у џаковима су остављени на дну костурнице, под ведрим небом, јер су ископавања обављена пре него што је костурница завршена. Београдска општина је преносом посмртних остатака војника, из парцела у костурницу, обезбедила простор за сахрањивање осталих становника Београда, тако да је и брза одлука да се уступи земљиште за костурницу и брза ексхумација била подстакнута утилитарним разлозима. Костурница је завршена октобра 1928. године. Патријарх Димитрије је уз асистенцију петорице свештеника, свечано осветио костурницу на Дан мира, 11. новембра 1928. године. Поред унутрашње конструкције и улаза са источне стране, костурница је над земљом имала формирану квадратну терасу од око 170 квадратних метара. Зидови костурнице су изграђени од вештачког камена, а унутрашњост је осветљена, природним светлом, преко прозора формираних са стране бочних зидова терасе. Испод костурнице у три велике крипте, смештени су посмртни остаци палих ратника за које нису познати подаци. Лево и десно у костурници су израђене бетонске преграде са металним касетама на којима су урезана имена и презимена, дан и година смрти, палих ратника. На капителима стубова који носе горњу конструкцију изведене су у камену главе српских војника са шлемовима, између којих је на бочним странама капитела представљен мач у ловоровом венцу, а са фронталне стране српски грб са двоглавим белим орлом, означавајући да је се ради о костурници српских војника. Унутрашњост костурнице са касетама и спомен – плочама дуж зидова, формирана је по узору на иконографију православних храмова, а свети мученици и ратници за хришћанску веру и цркву осликани у доњим зонама православних храмова овде су замењени касетама са костима мученика страдалих за државу и нацију.
Удружење резервних официра и ратника на челу са председником Миланом Ђ. Радосављевићем није се задовољило само подизањем костурнице. Одлучили су да над костурницом подигну монументални споменик, што је био преседан у обележавању костурница формираних на цивилним гробљима. Може се претпоставити да су на ту одлуку, између осталог, утицале и комеморације које су редовно одржаване на страним гробљима у непосредној близини. Подизање великог меморијала на цивилном гробљу привукло је пажњу редакције дневног листа Време, да покрене расправу око места на коме се подизао Споменик браниоцима Београда, пошто је споменик по оцени стручњака уметничко дело, и да треба да буде подигнут у једном забаченом, слабо истакнутом крају у који ретко залазе не само странци, већ и грађани престонице. У позадини покретања „полемике“ била је недовољно развијена комеморативна свест не само код народа него и код дела интелектуалаца. Поред разноврсних мишљења, полемика око места где поставити споменик браниоцима Београда, није нашла на шири одзив стручне и културне јавности, пошто је место за споменик већ било одређено (стена споменика је била подигнута), а сам споменик није привлачио превелику пажњу. Коначни одговор дао је Милан Ђ. Радосављевић истакавши да је Спомен-костурница бранилаца Београда 1914 – 1918. подигнута је на централном (гробљанском) делу Лаудановог шанца, на месту где се при одбрани Београда налазила прва линија артиљерије, која је својим дејством спречавала прелазак непријатељских трупа.
Споменик тежине 2.780 кг, изливен од легуре бронзе, бакра, калаја и цинка, по димензијама је био највећи у нашој Краљевини. Споменик над костурницом освећен је на Дан мира, 11 новембра 1931. године На освећењу је присуствовао краљ Александар и друге истакнуте државне и војне званице.Споменик над костурницом рађен је по идејној замисли Милана Ђ. Радосављевића и нацртима Романа Верховског. Скулптуру орла израдио је Роман Верховској, а скулптуру војника Живојин Лукић. Споменик висине 19,40 метара и подножја ширине 14 метара подигнут је на платоу изнад крипте костурнице. Централни део споменика представља стена која симболизује Државу. Оргоман пригњечени орао на подножју, симболично представља срушеног непријатеља. Војник са заставом, знамењем државе на срцу и пушком, која оличава снагу, нема агресиван став, он је у положају спремног очекивања. По тумачењу које је дао идејни творац споменика Милан Ђ. Радосављевић , монументална стена над костурницом симболизује снагу народа која је наглашена формом двоглавог белог орла од камена. Раскинути ланци симболизују ропство које је српски народ кроз векове носио. Бели орао је симбол мира, слободе и правде, а у конфронтацији са црним значи победу добра над злим. На врху стене је војник, победник, спреман да са оружјем у руци брани своју државу, чији је симбол високо уздигнута застава. Крст на њеном врху, став војника у виду крста, и крст на споменику знаци су страдања српског народа. Завршна симболика по замисли градитеља је: вечна слава оружју и јунаку победнику, у чију је част споменик подигнут. Споменик је пирамидалне композиционе схеме рађен у рустичним масивним формама, намењен да се посматра са предње стране, што одговара традицији класичних наративних меморијала. Поред симболике, наглашене фигуралним и хералдичким елементима има наглашену симболику и у морфолошкој структури. Монументалност , чврстина, кубичност форми белог орла одражава чврстину и стабилност Победника, односно државе и народа. Слична је по чврстини, готово кубичним форама фигура српског војника на врху стене. Величина црног орла није умањена, јер умањивати снагу супарничке стране значило је умањивати властиту јачину, што је добрим делом било повезано и са праксом подизања заједничких обележја на гробљима зараћених страна и поштовању непријатеља. На десној страни споменика постављен је топ. Укључивање оригиналног ратног наоружања у споменике и меморијале преузета је из европске меморијалне културе деветнаестог и осамнаестог века, чиме се постизала аутентичност.
Инфоцентар ЈКП „Погребне услуге“
У Београду, 10.05.2021. године
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
