26. септембар био је посвећен сећању на српске дипломате и државнике. Многи од њих су су нажалост неправедно заборављени, или недовољно помињани и хваљени за своје заслуге. Тако су наши драги гости поред кратке приче о историјату Новог гробља, били у прилици да посете вечна почивалишта оних који су били испред свог времена и који су својим ставовима, одлукама које није увек било лако доносити, храброшћу а највише љубављу према отаџбини оставили трајан печат у нашој друштвеној, културној и политичкој историји. Посетиоци су имали прилике да се упознају са животом и радом једног од најзначајнијих српских дипломата, историчара, министра иностраних дела, краљевског намесника и политичара који је у свом тестаменту написао „Изнад свега сам осећао потребу да се повинујем Божјем провиђењу, захвалан што ме је извукао из сиромаштва и извео на пут , на којем сам у грађанском животу и државним положајима могао да заузмем одређено место ,и под тешким околностима зарађујем за живот.“ Такав је био Јован Ристић. Даље нас је прича водила до вечне куће вечитог сањара, великог књижевника, сликара и дипломате чија животна прича погађа и најтврђа срца али и оплемењује – Растка Петровића, једног од оних који се често заборавља. Постиоци су се затим упознали да импозантном дипломатском каријером песника и академика Милана Ракића, као и тужном судбином великог Андре Николића, политичара, књижевника академика, који је преминуо у Паризу, а у Србију пренет 1926. године и сахрањен у близини Цркве Светог Николе. Посетиоци су такође имали прилике да виде последње почивалиште једног од заборављених великих визионара: политичара и дипломате Момчила Нинчића, који је за живота био оспораван, непризнат, чак и осуђиван на губитак грађанске части. Преминуо је у Швајцарској а његови посмртни остаци су касније пренети управо на Ново гробље. Одлуком Окружног суда у Београду Момчило Нинчић је 2006. године рехабилитован. Његова визија о уједињеној Европи коју је изнео након Првог светског рата, је нешто што га издваја од савременика и сврстава га у ред оних људи који су били испред свог времена. У Алеји заслужних грађана пажњу смо посветили књижевнику, дипломати и нобеловцу, Иви Андрићу. Толико тога о њему знамо а опет је његов живот остао и даље мистериозан. Наравно нисмо пропустили прилику и обишли смо вечну кућу књижевника, дипломате и чувеног бунтовника Милоша Црњанског. Затим нас је овај пут одвео и до вечне куће политичара и књижевника Милована Миловановића, који је најзаслужнији за доношење Устава 1888. године који се сматрао најдемократскијим Уставом у Европи 19. века. Савезом који је склопио са Бугарском омогућио је стварање Балканског савеза против Османског царства и победу у Првом балканском рату 1912. године. Резултат преговора није успео да види јер је изненада преминуо неколико месеци пре избијања Првог балканског рата. Сахрањен је на Новом гробљу, а биста на његовом гробу дело је вајара Ивана Мештровића.
Наш пут се завршио код приче о политичару , историчару , економисти и књижевнику Чедомиљу Мијатовићу који је имао прилику да уђе у највише кругове црквене хијерархије, али је одбио ту могућност. Веровао је у спритизам и у Креманско пророчанство, a неретко је упозоравао о трагичним догађајима која предстоје Србији. Преминуо је у Лондону 1932. године а касније су његови посмртно остаци пребачени у Београд. На захтев посетилаца обишли смо и гроб чувеног и веома вољеног и поштованог академика Владете Јеротића.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
