Др Владан Ђорђевић је једна од најистакнутијих личности културног, научног и политичког живота у Србији 19. века. Као лекар, први је Србин специјалиста хирургије, први се бавио експерименталним радом у медицини, основао је Српско лекарско друштво, Српско друштво Црвеног крста, Друштво за гимнастику и борење, чији су настављачи били Друштво Душан Силни и Соколски покрет; покренуо је и уређивао први српски стручни медицински часопис Српски архив за целокупно лекарство, био је начелник војног санитета у ратовима и први професор хигијене на Војној академији, потом начелник Санитетског одељења Минисарства унутрашњих дела и творац модерног санитетског и ветеринарског законодавства.
Као градоначекник Београда започео је комунално уређење престонице и основао Ново гробље. Био је редовни члан Српског ученог друштва и прави члан Српске краљевске академије, први почасни доктор Медицинског факултета Универзитета у Београду, министар просвете и црквених дела и заступник министра привреде, краљевски изасланик у Грчкој и потом у Турској и председник Краљевске владе (1897-1900).
На пољу књижевног стваралаштва оставио је многобројна дела – приповетке, драме, романе и мемоаре. Био је један од зачетника сеоске и путописне новелистике, хроничар и историограф. Превео је бројна дела из медицине и сродних наука. Часопис Отаџбина (1875-1892), који је основао и уређивао, био је најбољи часопис за књижевност, науку и културу у другој пловини 19. века. Један од његових савременика, личних политичких опонената, рекао је за њега, не без аргумената, да је „био у Србији све, осим краљ и патријарх“, додајући и то, да је у појединим моментима, био „краљ – краљу и патријарх митрополитима“. Био је ожењен својом бечком љубави, која му је изродила петнаесторо деце. Умро је 31. августа 1930. године у Бадену крај Беча, а сахрањен, по својој жељи реченој за живота, на Новом гробљу у Београду, парцела 26, гробница број 6, II реда, поред супруге Паулине, и деце Милана и Маре.
Ова објава је расположива и на: енглески српски (lat)
