Задужбинарство, које своје корене вуче из средњевековне Србије посебно се развило крајем 19 и почетком 20. века, када се уклапало се у тадашњу атмосферу јачања националне свести, а добростојећи и хумани људи су желели да допринесу снази државе. Задужбинари су остављали своје куће, њиве, новац и други иметак, најчешће за школовање и усавршавање сиромашне деце, за оснивање школа и библиотека и разне друге сврхе. Најстаријом регистрованом задужбином сматра се „Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину“ Томе Вучића-Перишића и Илије Милосављевића Коларца, основан 1856. године са почетним износом од 250 дуката. На Новом гробљу у Београду готово да нема парцеле у којој није сахрањен неки добротвор, задужбинар, или хуманиста који су свако на свој начин, било финансијском потпором, улагањем утицаја, познанстава, знања или вештина допринели оснаживању своје земље и народа.
Други овогодишњи обилазак Новог гробља под називом „Велики људи широке душе“ који је реорганизован 4. марта 2018. године, по изузетно хладном времену уз присуство наших највернијх и најстрпљивијих суграђана. Уз кратак истроијат Новог гробља од његових почетака па до данас, имали прилике да обиђу последња почивалишта значајних добротвора, задужбинара и хуманиста: Влајка Каленића, Васе и Николе Радојковића, браће Крсмановић (Алексе и Димитрија), Самуила и Голуба Јанића, филозофа и песника Милана Кујунџића Абердара (који свој летњиковац на Топчидерској звезди оставио у добротворне сврхе), научника Јована Цвијића (који је своју кућу оставио као задужбину), Илије Милосављевића – Коларца, Теодоре Кораћ (кћери трговца Илије Кораћа која је сиротим девојкама давала мираз од хиљаду динара да се удају за младиће, чланове трговачке омладине и тако помагала младим паровима да започну заједнички живот), Велимира Михаила Теодоровића (ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића – оснивача задужбине Велиминаријум која је имала задатак да помаже „развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства“), Милоша Савчића (инжењера, индустријалца и градоначелника Београда – познатог по чињеници да је својим новцем испалтио дугове Београда), Владимира Матијевића и Луке Ћеловића-Требињца, који је своје велико имање оставио Београдском универзитету на управу, с тим да се „има трошити и употребљавати на научне циљеве и друге потребе Универзитета“.
Посетиоци су такође имали прилике да виде гробове добротвора и хуманиста, који су прекидали своје каријере или школовање у иностранству, како би помагли својим сународницима у доба ратова и искушења, као што су: Мирка Грујић (кћи Јеврема Грујића, добровољна болничарка за време Балканских и 1. Светског рата), Мејбл Грујић (Американка, археолог по образовању, супруга дипломате Славка Грујућа која је у Америци скупљала прилоге за Црвени Крст и Коло српских сестара, а 1912. године одржала предавање о српском народу на универзитету Принстон (чији је декан у том време био будући амерички преседник Вудро Вилсон) пред неколико хиљада људи, заслужна за Карнеџијеве донације Србији и изградњу Универзитетске библиотеке, прва српска лекарка Драга Љочић која је напустила студије медицине у Цириху, како би се придружила српској војсци као добровољна болничарка у Српско-турским ратовима.
Ова објава је расположива и на: енглески српски (lat)
