Св. Никола, чудотворац, заштитник путника, морепловаца, лађара, учених људи и трговаца, деце, највећа слава у Срба, обележена је у храму Св. Николе на Новом гробљу.
Свети Никола се замонашио се у манастиру „Нови Сион“ и још за живота народ га прозва светитељем. Био је архиепископ града Мира у Ликији, где је и сахрањен 343 године, одакле је његове посмртне остатке 1087 године верни народ пренео у Бари (Италија). Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног побожног монаха, коме се у сну јавио Свети Никола и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни, а чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у част светитеља. Код нас се спомиње чудо светог Николаја над српским краљем Стефаном Дечанским, коме је светитељ Николај повратио вид.
Црква Светог Николе на Новом гробљу у Београду подигнута 1893.године, као задужбина Драгиње и Станојла Петровића чији посмртни остаци почивају у њеној крипти. Црква је посвећена Преносу моштију Св. Оца Николаја, у народу познатијег као „Летњи Св. Никола“ (обележава се 22. маја). Драгиња је рођена у Београду од оца Милутина Радовановића који се у борбама за ослобођење Србије истакао као велики борац, а касније је постао „врховни кнез“ Београдске општине и мајке Ане, пореклом из угледне трговачке мостарске породице, који су услед најезде турака своје уточиште нашли у Србији. Брак Драгиње и Станојла Петровића био је проткан љубављу и узајамним поштовањем, а дом увек испуњен великим бројем пријатеља. Ипак велика трагедија обележила је њихов живот, када им је син Петар преминуо у петој години, након чега нису имали деце.
Храм Св. Никокле на Новом гробљу је изграђен у неовизантијском стилу по пројекту архитектке Светозара Ивачковића, у облику грчког крста за четири стуба у средини. Задатак је био и да Храм буде прилагођен двострукој намени: да буде гробница ктиторске породице, али и да служи као богомоља. За изградњу цркве употребљен је наквалитетнији материјал. Од камена за темеље из каменолома „Карабурма“, преко фасаде обложене најквалитетнијим керамичким плочицама до стубова који носе куполу високих преко 3 метра, изграђених од углачаног топчидерског кречњака – из једног комада. Икосностас је осликао сликар Стеван Тодоровић заједно са својом супругом Полексијом (ћерком Матије Бана).
21. маја 1893. године служено је бденије, а освећење цркве и света архијерејска литургија наредног дана 22. маја на празник Преноса моштију Св. Оца Николаја, у народу познатијег као Летњи Свети Никола, Освећењу је присуствовао Митрополит Михаилио са свештенством и ђаконима, представници Београдске општине и грађани Београда, а певао је и хор београдске богословије. Драгиња је исте године храм даровала општини. Црквена слава, летњи Свети Никола се у почетку прослављала поменима на гробљу и традиционалним вашаром који се одржавао на улазу у гробље. До подизања цркве Св. Лазара на Булбулдеру, ово је била и парохијска црква, односно у њој су се обављала и венчања и крштења.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
