У суботу 05.10.2024. године у Алеји Великана на Новом гробљу у Београду уприличена је церемонија полагања венаца и одавања почасти поводом годишњице смрти хероине Милунке Савић. Церемонији су присуствовали су представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, представници Министарства одбране и војске Србије, представници скупштине града Београда, општина Вождовац и Звездара, представници „Удружења ратних добровољаца 1912- 1918 њихових потомака и поштовалаца“, као и других удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, преставници дипломатског кора и војних изасланстава, потомци и поштоваоци Милунке Савић.
Милунка Савић (1890., Копривница код Рашке – 05. октобар 1973., Београд), била је резервни наредник српске војске и хероина Првог светског рата. Рођена 1890. године, у селу Копривници код Рашке, Милунка је у Балканским ратовима 1912. и 1913. године, учествовала као добровољац, пријавивши се под именом Милун Савић. У Првом светском рату се, нарочито, истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Носилац је многих највиших одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена на свету, која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. Након Првог светског рата, 1919. године, Милунка је демобилисана. Удала се за сиромашног нижег поштанског службеника, са којим је имала девојчицу, а затим је усвојила још троје деце. Веома брзо је постала удовица, тако да је сама радила и школовала децу. Занемарена и од свих напуштена, пензију је радећи 20 година као помоћно особље, стекла у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску, добије држављанство и француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду. За време Другог светског рата, 1942. године, одбила је да присуствује банкету који је Милан Недић организовао за немачке генерале и официре, што ју је коштало више месеци заточеништа у логору Бањица. Након другог светског рата, посебно променом политике, опет пада у заборав. У овом периоду почиње да буде третирана као непожељна особа у својој сопственој земљи, те бива приморана да преживљава радићи као чистачица. То је није спречило да помогне и ишколује још деце, кажу чак тридесет и двоје. Због притужби грађана Београда и једног новинског текста који је узбуркао јавност, град Београд јој једоделио јој мали стан, у коме је живела до своје смрти 1973. године. Умрла је у Београду 5. октобра 1973. године, а провобитно је била сахрањена у војничким парцелама на Новом гробљу. 2013. године, Милункини посмртни остаци су уз највише државне и војне почасти пренети у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
