Задужбинарство, које своје корене вуче из средњевековне Србије посебно се развило крајем 19 и почетком 20. века, када се уклапало се у тадашњу атмосферу јачања националне свести, док су добростојећи и хумани људи желели да допринесу снази државе. Задужбинари су остављали своје куће, њиве, новац и други иметак, најчешће за школовање и усавршавање сиромашне деце, за оснивање школа и библиотека и разне друге сврхе. Најстаријом регистрованом задужбином сматра се „Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину” Томе Вучића-Перишића и Илије Милосављевића Коларца, основан 1856. године са почетним износом од 250 дуката. На Новом гробљу у Београду готово да нема парцеле у којој није сахрањен неки добротвор, задужбинар, или хуманиста који су свако на свој начин, било финансијском потпором, улагањем утицаја, познанстава, знања или вештина допринели оснаживању своје земље и народа.
Приликом трећег обиласка Новог гробља у оквиру овогодишње манифестације „Дани европске баштине” под називом „Велики људи широке душе” који је организован 1. октобра 2017. године, посетиоци су уз кратак истoријат Новог гробља од његових почетака па до данас, имали прилике да обиђу последња почивалишта значајних добротвора, задужбинара и хуманиста: Васе и Николе Радојковића, браће Крсмановић (Алексе и Димитрија), Самуила и Голуба Јанића, Саве Косановића (који је заслужан за пренос посмртних остатака Николе Тесле из Америке и формирање његовог музеја), Светозара и Магдалене Видаковић, Др Војислава Кујунџића, Милана Кујунџића Абердара, Капетан Мише Анастасијвића, научника Јована Цвијића (који је своју кућу оставио као задужбину), Илије Милосављевића – Коларца, Велимира Михаила Теодоровића (ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића – оснивача задужбине Велиминаријум која је имала задатак да помаже „развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства”), Милоша Савчића (инжењера, индустријалца и градоначелника Београда – познатог по чињеници да је дугове Београда исплатио од свог новца), Ђоке Влајковића, Андре Николића, Нићифора Дучића (историчара, добровољачког команданта у Српско-турском рату, архимандрита, председника Српског ученог друштва, чији посматни остаци почивају у порти цркве Светог Николе), Владимира Матијевића и Луке Ћеловића-Требињца, који је своје велико имање оставио Београдском универзитету на управу, с тим да се „има трошити и употребљавати на научне циљеве и друге потребе Универзитета“.
Посетиоци су такође имали прилике да виде гробове добротвора и хуманиста, који су прекидали своје каријере или школовање у иностранству, како би помагали својим сународницима у доба ратова и искушења, као што су: Мирка Грујић (кћи Јеврема Грујића, добровољна болничарка за време Балканских и 1. Светског рата), Мејбл Грујић (Американка, археолог по образовању, супруга дипломате Славка Грујућа која је у Америци скупљала прилоге за Црвени Крст и Коло српских сестара, а 1912. године одржала предавање о српском народу на универзитету Принстон пред неколико хиљада људи, заслужна за Карнеџијеве донације Србији), прва српска лекарка Драга Љочић која је напустила студије медицине у Цириху, како би се придружила српској војсци као добровољна болничарка у Српско-турским ратовима, као и сликарка Надежда Петровић која је преминула као добровољна болничарка у Ваљевској ратној болници за време 1. Светског рата.
Ова објава је расположива и на: енглески српски (lat)
