Први у Србији
31. августа 2023. године навршава се 93 године од смрти Др Владана Ђорђевића, једне од најистакнутијих личности културног, научног и политичког живота у Србији 19. века. Владан Ђорђевић је рођен је 21. новембра 1844. године у Београду. Отац Ђорђе био је санитетски поручник пореклом из Северне Грчке, а мајка Марија пореклом је била из цинцарске породице Леко, тако да је крштено име Владана Ђорђевића било Хипократес. Владан Ђорђевић је студирао и докторирао медицину у Бечу. Као лекар, био је први Србин специјалиста хирургије, први се бавио експерименталним радом у медицини, основао је Српско лекарско друштво, Српско друштво Црвеног крста, као и Друштво за гимнастику и борење, чији су настављачи били друштво “Душан Силни” и Соколски покрет; покренуо је и уређивао први српски стручни медицински часопис “Српски архив за целокупно лекарство”, био је начелник војног санитета у ратовима и први професор хигијене на Војној академији, потом начелник Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела и творац модерног медицинског и ветеринарског законодавства.
Краљ краљу и патријарх митрополитима
Као градоначелник Београда започео је комунално уређење престонице и основао Ново гробље, које постоји 137 година, те се сматра зачетником градске комуналне инфраструктуре. Био је редовни члан Српског ученог друштва, први члан Српске краљевске академије, први почасни доктор Медицинског факултета Универзитета у Београду, министар просвете и црквених дела и заступник министра привреде, краљевски изасланик у Грчкој и Турској и председник Краљевске владе (1897-1900). На пољу књижевног стваралаштва оставио је многобројна дела – приповетке, драме, романе и мемоаре. Био је један од зачетника пасторалне и путописне новелистике, хроничар и историограф. Превео је бројна дела из медицине и сродних наука. Часопис Отаџбина (1875-1892), који је основао и уређивао, био је најбољи часопис за књижевност, науку и културу у другој половини 19. века. Један од његових савременика, личних политичких противника, рекао је за њега, не без аргумената, да је „био у Србији све, осим краљ и патријарх“, додајући и то, да је у појединим моментима, био „краљ – краљу и патријарх митрополитима“.
Богат сам оним што сам дао
Речи које би се можда најбоље, али и најсажетије описале живот и дело др. Владана Ђорђевића изговорио је у опроштајном говору, на сахрани Владана Ђорђевића, помоћник министра иностраних дела др. Лујо Бакотић: „…И као лекар и као књижевник и као јавни радник на највишим положајима друштвене и државне хијерархије он је увек дао све што је могао да да, тако да је на крају свог дугог живота могао са задовољством да каже: Богат сам оним што сам дао.“ У том истом говору једнако сажето, али са посебном јачином наглашено је да „…је др. Владан Ђорђевић стоички трпео ударце судбине, и као многогодишњи храст изгледао је да пркоси сили вихора и олује – јер је његов ум био увек будан и његова рука увек радила…“
Добротвор и након смрти
Владан Ђорђевић је умро у санаторијуму у Бадену (код Беча) 31. августа 1930. године. Засебним вагоном 3. септембра 1930. године посмртни остаци Владана Ђорђевића стигли су у Београд на железничку станицу. Опело је одржано наредног дана у Саборној цркви, одакле се спровод кретао улицама Краља Петра, Кнез Михаила, преко Теразија, Краља Александра и Гробљанском (данашњом Рузвелтовом улицом) до Новог гробља у Београду. Сахрањен је, по својој жељи реченој за живота, на Новом гробљу у Београду у парцели 26, поред своје вољене супруге Паулине и деце Милана и Маре. Оно што се издвојило као изузетан преседан, а који је описао др. Владана Ђорђевића не само као друштвеног радника, лекара, политичара, историчара, књижевника, већ као човека, био је чин др Ђорђа Генчића који је уредништву листа „Политика“ проследио 3.000,00 динара заједно са пропратним писмом, у којем је са жаљењем изјавио да због болести не може да изврши свету дужност, да присуствује свечаном погребу др. Владана Ђорђевића, бившег Председника Министарског Савета, у чијем је кабинету заузимао место министра унутрашњих дела и да из тих разлога упућује новчани прилог како би он био прослеђен Управи Дома Слепих Краља Александра у Земуну, а тим чином др. Владан Ђорђевић био уписан у „ред добротвора своје племените установе“. Има ли већег чина поштовања према неком човеку и његовом делу, до оног којим се тај човек и поред свих његових доприноса и доброчинитељства, још једном учини добротвором.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
