Други по реду вођени обилазак Новог гробља у оквиру Дана европске баштине 2019, под називом „Бардови српског глумишта“, одржан је 29. септембра 2019. године. Наши драги суграђани који су се и овај пут одазвали у великом броју, могли су да сазнају нешто више о великанима локлане позоришне и филмске сцене, почевши од путујућих позоришних трупа, преко првих играних филмова, до успешних европских и замало холивудске каријере. Након упознавања са историјатом Новог гробља од његових почетака до данас, посетиоци су имали прилике да обиђу последња почивалишта великана српског глумишта и чују интригантна, забавна, а на моменте и емотивна казивања о великим глумцима и глумицама са овог поднебља, као што су: Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Ита Рина, Милка Гргурова, Чича Илија Станојевић, Миодраг-Петровић Чкаља, Данило – Бата Стојковић, Љубинка Бобић, Павле Вујсић, Драган Николић, Велимир-Бата Живојиновић, Зоран Радмиловић и многи други.
Од многобројних занимљивих личности, поделићемо са Вама причу о глумици са плодном европском, замало холивудском каријером, многима познату само из укрштеница: За глумицу Иту Рину су вероватно чули сви пасионирани решавачи укрштених речи, али се ни врсни познаваоци седме уметности не могу похвалити да знају нешто више о некадашњој великој европској и замало холивудској звезди, која је филмску каријеру започела двадесетих година прошлог века.
Ида Каравања, како јој је било право име, рођена је 1907. године у месту Дивача у данашњој Словенији, где јој је отац радио на железници. По избијању Првог светског рата, породица се сели у Љубаљану, где је Ида завршила средњу школу, а 1919. године уписала се у женску гимназију. Није била најбоља ученица, али је редовно ишла у позориште и биоскоп, маштајући да ће једног дана постати глумица. Након смрти оца 1926. године, породица се нашла у тешкој финансијској ситуацији, па је Ида морала да се запосли као службеница у банци. Те 1926. године, одражавао се конкурс за Мис Европе, који је организовала америчка филмска кућа “Фанамет”, а победница је требало да добиије велику награду и глумачки ангажман у Америци. Иду су на локално такмичење пријавиле другарице, где је постала Мис Љубљане, али јој је мајка забранила да путује у Загреб на финале такмичења. Мајка је на крају пропустила, али нажалост Ида је у хотел „Еспланаду“ стигла баш када је жири проглашавао победницу. Иако није победила на избору, овај догађај ће обележити њен живот, јер је један од власника загребачког бископа „Балкан палас“ Алфред Милнер послао њене фотографије аустријском продуценту Петеру Остермајеру, који јој је одмах упутио позив за пробно снимање у Берлину. С обзиром да мајка није ни хтела да чује за овај пут, Ида је под изговором путовања у Аустрију са породичним пријатељима, пошла на пут у неизвесност у далеки Берлин. Убрзо након пробног снимања потписала је је двогодишњи уговор са кућом „Остермајер филм“. 1927. године, дебитује у свом првом играном филму „Двоје под небеским сводом“, у коме тумачи улогу француске плесачице Бланш. Прву главну улогу Ита Рина је одиграла у филму „Последња вечера“ италијанског редитеља Марија Бонара, а уместо главне улоге у високобуџетном филму прихватила улогу коју јој је понудио непознати чешки редитељ у сада већ легендарном класику „Еротикон“, који је изазивао контроверзе и узбрукавао страсти где год је приказан. Филм је први пут приказан 27. фебруара 1929. године у чешком биоскпу „Пасаж“. Када је филм приказан у Београду два месеца касније, одушевљени гледаоци су је након премијере на рукама изнели из биоскопа. Почетком 1931. година Ита Рина је добила понуду да оде у Холивуд, где јој је понуђена улога у филму „Беатрис, моја радости“ и трогодишњи уговор. Међутим, након што јој је вереник Миодраг поставио ултиматум, одлучила да се уда и напусти филмску каријеру. Ита Рина је у руској цркви у Берлину прешла у православље и по трећи пут променила име, односно постала Тамара. Тамара и Миодраг су се веначли 1931. године у храму Христовог успења у Београду, када је постала Тамара Ђорђевић. Прву годину брака је са супругом живела повучено да би се након тога ипак вратила филму, а последњу интернационалну улогу одиграла је 1939. године у Немачком крими-трилеру „Централа Рио“. Окупацију је породица преживела у Врњачкој бањи, где је Ита 1943. године родила кћер Тијану. Након ослобођења су се вратили у Београд, где је прво радила у „Авала Филму“ који је покушао да је отпусти под изговором да редитељи немају поверења у њен рад. Ита је тада писала Маршалу Титу. Жалба је усвојена и она је остала у „Авала Филму“, а радила је и у „Ловћен Филму“, као саветник продукције. Последњи пут се пред камерама појавила 1960. године у филму Вељка Булајића „Рат“. С обзиром да је цео живот патила од астме, 1967. године се преселила у Будву, где је и преминула 10.маја 1979. године. Сахрани на Новом гробљу у Београду присутвовали су познати филмски ствараоци, пријатељи и обожаваоци.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
