Идеју модрене кремације у Србији, су већ почетком 20. века почели да заступају припадници средње и више класе, образовани појединици – лекари, научници, уметници, архитекте, инежењери и сви они који су били посвећени санитарним реформама.
Пионир идеје модерне кремације био је чувени песник и лекар др Јован Јовановић-Змај, који је идеју донео из Велике Британије и убрзо написао чланак на ову тему, објаљен у популарном часопису „Орао“, 1875. године. Највећи заговорник кремације био је лекар, др. Војислав Кујунџић (брат филозофа и политичара Милана Кујунџића-Абердара), оснивач Друштва крематиста „Огањ“ (1904), које је исте године покренуло иницијативу за подизање крематоријума у Београду.
Министарство народног здравља, на челу са Чедомиром Мијатовићем 1928. године, одобрило је кремацију у нашој држави, а београдска општина је донела одлуку да се на Новом гробљу у Београду подигне модерни крематоријум. Недостатак простора, финансијских средстава и неспремност средине, одложили су подизање крематоријума у Србији све до 1963. године. Др. Војислав Кујунџић нажалост није доживео реализацију свог наума. Преминуо је 1946. године и сахрањен на класичaн начин у парцели 25, на Новом гробљу у Београду. Његови просмртни остаци су неколико година након оснивања крематоријума кремирани и положени у Почасну касету розаријума бр. 1.
Доношењем Закона о сахрањивању и гробљима 1961. године, у Србији је одобрена кремација, а 1963. године у делу зграде са капелом за испраћај Јевреја ашкенаског реда, на Новом гробљу у Београду, адаптиран је простор за салу за испраћај на кремацију, смештај и инсталацију крематоријума. Радови су завршени у току 1963. Основни погон београдског крематоријума на Новом гробљу био је смештен у подрумским просторијама испод испраћајне сале, а чинила га је једна пећ на електрични погон – система Рупман из Штутгарта.
Прва кремација је обављена 19. марта 1964. године, чиме је званично отворен крематоријум у Београду и означен почетак кремација на простору некадашње Југославије. Прве године кремирано је укупно шест лица, међу којима је било петоро страних држављана, а наредне године 26 особа. Током 1970. године кремирано је 464, а у 1972. 585 лица. Ново гробље, односно Алеја заслужних грађана је прва добила простор за смештај урни (1963-1965), док се посебне просторне целине за полагање урни: розаријуми и колумбаријуми подижу у пероду 1965 – 1966. Године 1970, у оквиру простора предвиђеног за Tурско војно гробље на Новом гробљу у Београду, формиран је Врт сећања – по пројекту архитекте Милице Момчиловић, који представља парковску површину са ружичњаком, где се пепео посипа у земљу, а имена исписују на посебним меморијални стубовима.
Због техничких ограничења првог крематоријума, већ средином седамдестих година прошлог века почело је размишљање о изградњи новог крематоријума на другој локацији. Пројекат новог крематоријума на гробљу Лешће је завршен 1975. године. Објекат је планиран на пољу руже ветрова да би се обезбедило концентрисање дима у оквиру планираног простора. 1978. године је у пред-етапи изградње гробља Лешће изграђен објекат „Крематоријум“, односно комплекс крематоријума са приступним путем, паркингом и комплетном инфраструктуром (испраћајном салом, административним просторијама и др.). Крeматоријум на гробљу Лешће енглеске производње фирме Dawson – Mason, пуштен је у рад 1.10.1981 године. Испраћаји за кремацију са Новог гробља су се наставили, а Сала за испраћаје на Новoм гробљу се данас сматра као једна од најлепших испраћајних сала у Београду. У међувремену је подигнуто или адаптирано више испраћајних сала за кремацију, тако да се данас испраћаји за кремацију поред Новог могу обавити и на гробљу Лешће, Орловачи и Земунском гробљу. До 2005. године, када је изграђен крематоријум у Новом Саду, крематоријум у Београду је био једини у Србији. Данас, 60 година од оснивања Крематоријума у Београду и готово исто толико од прве кремације, у просеку се обави близу 3.000 кремација годишње.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
