У четвртак 05.10.2023. године у Алеји Великана на Новом гробљу у Београду уприличена је државна церемонија полагања венаца и одавања почасти поводом 50 година од смрти хероине Милунке Савић. Церемонију је предводио Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић. Присуствовали су представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, представници Министарства одбране и војске Србије, представници општине Вождовац, представници „Удружења ратних добровољаца 1912- 1918 њихових потомака и поштовалаца“, других удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, преставници дипломатског кора и војних изасланстава, потомци и поштоваоци Милунке Савић.
Након помена, приступило се полагању венаца, након чега је уследило интонирање државне химне и извођење песме „Тамо далеко“, од стране хора ученика. Затим се присутнима се обратио Министар Селаковић који је истакао да они који заборављају, врло брзо на својој кожи осете сву коб заборава, посебно ако је онај кога су заборавили био вредан памћења и помена.
„Има једна реч, у коју се склапају и сабирају све друге које се везују за Милунку Савић. Та реч, колико год нам звучала познато, увек нам у животу фали, фали нам њена суштина….Та реч је љубав“ – рекао је Селаковић, нагласивши да нема те врсте љубави коју ова жена херој није показала: љубав према ближњима, исконска епска љубав сестре према брату, љубав према отаџбини…
Министар Никола Селаковић је између осталог истакао да ће на општини Вождовац, где је Милунка Савић провела последње деценије свог живота уз подршку борачких и удружења, општине Вождовац, а под покровитељством председника Александра Вучића бити подигнут споменик какав оваква хериона заслужује. На крају, осврнувши се на живот и дело Милуке Савић, министар Селаковић је нагласио да они одсликавају систем вредности коме српски народ треба да тежи.
Милунка Савић (1890., Копривница код Рашке – 05. октобар 1973., Београд), била је резервни наредник српске војске и хероина Првог светског рата. Рођена 1890. године, у селу Копривници код Рашке, Милунка је у Балканским ратовима 1912. и 1913. године, учествовала као добровољац, пријавивши се под именом Милун Савић. У Првом светском рату се, нарочито, истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. Носилац је многих највиших одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету, која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. Након Првог светског рата, 1919. године, Милунка је демобилисана. Удала се за сиромашног нижег поштанског службеника, са којим је имала девојчицу, а затим је усвојила још троје деце. Веома брзо је постала удовица, тако да је сама радила и школовала децу. Занемарена и од свих напуштена, пензију је радећи 20 година као помоћно особље, стекла у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску, добије држављанство и француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду. За време Другог светског рата, 1942. године, одбила је да присуствује банкету који је Милан Недић организовао за немачке генерале и официре, што ју је коштало више месеци заточеништа у логору Бањица. Након другог светског рата, посебно променом политике, опет пада у заборав. У овом периоду почиње да буде третирана као непожељна особа у својој сопственој земљи, те бива приморана да преживљава радићи као чистачица. То је није спречило да помогне и ишколује још деце, кажу чак тридесет и двоје. Због притужби грађана Београда и једног новинског текста који је узбуркао јавност, град Београд јој једоделио јој мали стан, у коме је живела до своје смрти 1973. године. Умрла је у Београду 5. октобра 1973. године, а провобитно је била сахрањена у војничким парцелама на Новом гробљу. 2013. године, Милункини посмртни остаци су уз највише државне и војне почасти пренети у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
