107 година од смрти великог Петра Кочића

Чувени српски песник, писац и политичар Петар Кочић рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи, код Бања Луке, у данашњој Републици Српској, од оца Јована, и рано умрле мајке Маре, коју није ни упамтио. Основну школу је учио у манастиру Гомионица, где му се отац, када је постао удовац, замонашио и постао игуман. Гимназију је почео да учи у Сарајеву, али је због борбе за права Срба, истеран из трећег разреда. Након искључивања из гимназије у Сарајеву долази у Београд, где завршава Гимназију. Славистику је апсолвирао у Бечу. Службовао је у Србији и Скопљу, а по повратку у Босну дуго је био без посла. Често је осуђиван и затваран. Тамновао је у Бања Луци и Тузли. Књижевни и политички рад ставио је у службу националне и социјалне борбе. У Бања Луци покренуо је лист Отаџбина који је често забрањиван. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустроугарског Босанског сабора у Сарајеву.

Државни органи су у њему видели противника државе и зато су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало, као на једног од најсмелијих проповедника друштвене правде. Кочић се у својим књижевним делима одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он је песник крајишких пејзажа и крајишког живота, сликар модрих планина и тамних старих шума, песник сеоског здравља…  љубав схвата као врховни нагон, уједно неодољив и кобан. Он је смели и борбени бунтовник, не само против туђинског политичког подјармљивања, већ против сваког економског ропства. Кочић се издигао као проповедник слободе и друштвене правде и заштитнк убогог српског сељака. Написао је три збирке приповедака: С планине и испод планине и Јауци са Змијања, и две политичко – социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог).

 

Уочи Првог светског рата, на њему су примећени знаци душевног растројства. Оболели Кочић, умро је у београдској душевној болници-чувеној „Докторовој кули“, за време окупације. Сахрањен је прво у скромном гробу у удаљеној парцели на Новом гробљу, ноћу, без испраћаја. Двадесетих година двадесетог века посмртни остаци Петра Кочића пренети су у Алеју великана на Новом гробљу, где и данас почивају. Надгробни споменик, попрсје Петра Кочића и рељеф симболичне садржине, израдио је истакнути српски вајар Сретен Стојановић.

 

Сваке године представници Представништва Републике Српске у Београду, Удуржења књижевника Бања Луке, као и чланови одбора Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ из Београда, одају пошту и полажу цвеће на последње почивалиште Петра Кочића  у Алеји Великана на Новом гробљу у Београду, као увод у манифестацију „Кочићев збор“.

 

Мало је познато да је на Новом гробљу сахрањен и Васо Глушац, један од оснивача завичајног друштва „Змијање“ и велики пријатељ Петра Кочића. Пријатељство Петра Кочића и Васе Глушца, започето за време студија у Бечу, настављено у Бања Луци, а крунисано је кумством – Глушац је крстио Кочићевог сина Слободана. Слависта по професији, био је дугогодишњи професор и директор Бањалучке гимназије. Тридесетих година прлошлог века прелази у Београд, где је од 1932. године па до 2. Светског рата био члан и секретар Сената Краљевине Југославије. Аутор је неколико десетина радова из области књижевне критике и историје.  Васо Глушац је сахрањен на Новом гробљу у Београду, у парцели 39.

Ова објава је расположива и на: српски (lat)

START TYPING AND PRESS ENTER TO SEARCH