„У свету брале нема љубави“ – још једна вођена шетња по Новом гробљу

3. марта 2019. године, одржан је још један веома посећен обилазак Новог гробља под називом „У свету брале нема љубави“, посвећен песницима и књижевницима сахрањеним на Новом гробљу у Београду.

Уз инспиративно вођење колегинице др Виолете Обреновић и бескрајно стрпљење наших драгих суграђана, љубитеља како српске тако и историје Београда, подсетили смо се незаборавних сањара и боема чији су животи неизбрисиво срасли са калдрмом и уткали се у онај посебни штимунг карираних столњака омиљених београдских састајалишта. Посeтиоци су имали прилике да чују казивања о борби за народна права и тужном крају „приповедача међу песницима и песника међу приповедачима“ – како су неки називали Петра Кочића, причу о сновима, љубавима и животним недаћама песника и сликара Ђуре Јакшића, експерименталним поетским формама Војислава Илића, о лекару и књижевнику Лази Лазаревићу, који је називан „српским Турегњевим“, о великом писцу Сими Матавуљу који је по сопственим речима и верно служио Венери и Бахусу готово читав свој живот, али и многим другим великанима српске књижевности чије сени, као и успомене на њихова незаборавна дела и неконвенционалне животне приче чува и дели београдско Ново гробље.

Поред бројних занимљивих прича, издвојићемо казивање о Ђури Јакшићу и његовој великој љубави, чувеној лепотици, крчмарици Мили (Ана точи, Ана служи, ал за  Милом срце тужи…). Ову дирљиву причу је испричао  књижевиник Бранислав Нушић 1907. године у запису „Мила“, поводом преноса посмртних остатака Ђуре Јакшића на Ново гробље. Ђура је Милу упознао у Кикинди у крчми њеног оца – „Код белог крста“. Јакшић се страсно заљубио у Милу и намеравао да је запроси. Нажалост, никада јој није ништа рекао, а она га није примећивала. На његову несрећу, 1856. године у Кикинду је стигла путујућа позоришна дружина, са глумцем и редитељем Ђуром Рајковићем, који се одмах загледао у Милу, а ни она није била равнодушна. Тада се Јакшићу догодио још један удес, наиме песму „Мила“ је показао никоме другом него свом имењаку и ривалу за наклоност лепе крчмарице, Ђури Рајковићу. Јакшић је „Милу“ је објавио 1856. године у листу „Седмица“ у Новом Саду, под псеудонимом „Теорин“, јер није имао храбрости да је потпише. И док је Ђура Јакшић наставио да црта портрете своје велике љубави, други Ђура је посетио девојчиног оца и после неколико дана саопштио песнику и сликару да престане са сликањем његове веренице. Мила се 1857. удала за Ђуру Рајковића, са којим је касније и сама ступила у позоришну дружину. Умрла је у дубокој старости, 1916. године у Русији.

Слика Ђуре Јакшића „Девојка у плавом“ у коју је улио огромну љубав  према вољеној девојци ушла у историју наше уметности као ремек-дело, док се пeсма „Мила“ и данас, после 150 година, поред у збиркама поезије и даље живи у народу, а може чути у крчмама, на слављима, телевизији…

START TYPING AND PRESS ENTER TO SEARCH