Predsednici Srbije i Francuske položili vence i cveće na Novom groblju u Beogradu

U sklopu zvanične državne posete Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić i Predsednik Republike Francuske Emanuel Makron su u ponedeljak, 15. jula 2019. godine, na Novom groblju u Beogradu, polaganjem venaca na Spomen-kosturnicu branilaca Beograda (1914-1918), odali počast stradalima u Velikom ratu. Dvojica predsednika su položila vence uz zvuke trube i reprezentativnog orkestra Garde Vojske Srbije, koji je izveo pesmu „Tamo daleko“. Predsednici su zatim položili cveće i poklonili se senima srpske heroine Velikog Rata Milunke Savić, najodlikovanije žene u istoriji ratovanja, nakon čega su razgovarali sa njenim potomcima.

Milunka Savić (1890., Koprivnica kod Raške – 05. 10 1973., Beograd)

Milunka Savić, bila je Rezervni narednik srpske vojske u 2. puku, i srpska heroina Prvog svetskog rata. Rođena 1890. godine, u selu Koprivnici kod Raške, Milunka Savić se, u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine, borila kao dobrovoljac. U Prvom svetskom ratu, se naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti  i medalju Miloš Obilić. Jedina je žena u svetu, koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom. Nakon Prvog svetskog rata, 1919. godine, Milunka je demobilisana. Udala se za siromašnog nižeg poštanskog službenika, sa kojim je imala četvoro dece. Veoma brzo je postala udovica, tako da je sama radila i školovala decu. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je, radeći 20 godina kao pomoćno osoblje, stekla u Državnoj hipotekarnoj banci. Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, ona će izabrati da živi u Beogradu, ali ljudi su brzo zaboravili njene zasluge. Za vreme Drugog svetskog rata, 1942.godine, odbila je da prisustvuje banketu koji je Milan Nedić organizovao za nemačke generale i oficire, i zbog toga, 10 meseci biva zatočena u logoru Banjica. Prethodno, naočigled dece, biva pretučena. Posebno promenom politike sa dolaskom Tita, pada opet u zaborav. Tada se ona definitivno smatra za nepoželjnu osobu u svojoj sopstvenoj zemlji i biva primorana da živi život preživljavajući kao čistačica. Zbog pritužbi građana Beograda i jednog novinskog teksta koji je uzburkao javnost, grad se smilovao i dodelio joj mali stan u kome je živela do svoje smrti 1973. godine. Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. Sahranjena je na Novom groblju prvobitno u vojnim parcelama, a 2013. godine je preneta u Aleju velikana, uz najviše državne i vojne počasti.

Ova objava je raspoloživa i na: engleski

START TYPING AND PRESS ENTER TO SEARCH