Драгиша Лапчевић

13. oктобар 1864., Ужице - 14. август 1939., Београд

Политичар и публициста

парцела 40, гроб 65

Политичар, новинар и публициста Драгиша Лапчевић, завршио је неколико разреда основне школе, после чега је, и поред тога што је био аутодидакт, стекао велики углед у народу као образован човек. И поред тога што се у почетку бавио физичким пословима, убрзо су га поставили за општинског деловођу. Сам је научио немачки и француски језик, да би могао да чита социјалистичку литературу и часописе. Учествовао је у оснивању Радничког покрета у Краљевини Србији. Сарађивао је са листовима Социјалдемократа и Радничке новине, и постављен је за њиховог уредника. Као противник обреновићеваца, након Ивандањског устанка,  ухапшен је и убрзо пуштен из затвора. У Београд је прешао 1902. године, да би помогао оснивање и вођење радничких организација. Био је један од оснивача Српске социјалдемократске партије. Њен председник постао је 1903. године, да би 1905. године поднео оставку због искључења из Групе Јовановић-Скерлић-Јовичић. Поново је постављен за  председника 1908. године. После IX конгреса због размимоилажења са Димитријем Туцовићем око питања укључивања сељака у Партију, 1911. поднео је оставку, и повукао се пошто је на Ванредном конгресу 1912. године, прихваћено Туцовићево гледиште. На II конгресу КПЈ 1920. године био на челу "центрумаша", који су у погледу Програма Статута и тактике Партије били на линији II Интернационале. Из политичког живота повукао се 1923. године. Изабран је за председника Удружења новинара Србије. Народна Скупштина поставила га је за свог библиотекара. Са тог радног места је и пензионисан. Написао  је велики број новинских чланака и објавио преко педесет књига и брошура из области радничког покрета. Од Лапчевићевих дела издвајају се Раднички захтеви и предлог Закона о радњама, Комунална политика, Како буржоаско друштво пљачка раднике, Историја социјализма у Србији, Рат и српска социјална демократија и др.