Живимо у времену које карактерише владавина великих који угрожавају мале земље, њихове националне културе, традиције, идентитете и интегритете. Тај процес, звани глобализација, подстакао је и друштвене научнике да управо поменуте поjмове прогласе за анахроне и сувишне. Међутим, већ само искуство током последње деценије показало је да су национални идентитети, традиције и културе угрожени од најмоћнијих нација и њихових култура; да је такозвани космополитизам увек  национализам најмоћнијих. Тек у ствари кризом, изазваном притиском култура великих и угроженошћу која отуда проистиче, стичу се разлози за саморефлексију: дакле, не само за одбрану својих културних вредности, традиције и идентитета, него и за промишљање истих како би се заједница утемељила на најквалитетнијим деловима своје културе и традиције.

Управо такав је случај савремене Србије, као, уосталом, и свих других малих земаља, које су се после пада Берлинског зида задесиле на ветрометини геополитичке прекомпозиције света. У протеклих двадесет година остали смо без Југославије, која се испоставила као неостварљив пројект, и поново се нашли у држави Србији, коју смо уложили у пројект те шире заједнице. С таквим исходом суочени, можемо да констатујемо да је време да се окренемо бризи о себи, како бисмо се усредсређено оријентисали на европској и међународној сцени. У том оквиру, брига за национални идентитет, традицију и културу мора да нађе своје место, као задатак на којем барем неко време треба да се искажу све наше интелектуалне снаге.

Непосредно с тим у вези, имајући на уму управо речено у вези са збивањима на европској и регионалној сцени, предузели смо подухват обележавања 125. годишњице Новог гробља с резултатом у овој монографији, коју читалац држи у рукама. Наизглед је намера претенциозна: та како бисте с поменутим крупним проблемима повеза-
ли јубилеј ни мање ни више него једног гробља? Гробље је само део сваког града и села, на којем почивају његови бивши житељи? Шта више о томе може да се каже?

Овакво размишљање је, наравно, површно. Гробље је део сваког града или села управо онолико колико је смрт деоживота; репрезентативно колико и сама морфологија града или села. Уосталом, о томе ће читалац наћи доста информативних излагања у текстовима које смо укључили у књигу.

Свети владика НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ је записао да је поштовање гробова израз поштовања предака „отцев и братиј нашеј о вере скончавших“; да су гробља најмногољуднији градови на свету, и да сав онај огроман народ упокојених Црква рачуна у своје чланове исто као и нас који сада живимо на земљи.

Гробље као институција и као простор место je израза начина живота једне заједнице, који се специфично исказује у начину односа према смрти (како уопште, тако и смрти својих најмилијих), а и једно и друго спадају у непосредне изразе културе, традиције, националних идентитета историје и савремености.

Значај и симболика Новог гробља у Београду не излази ван ове опште карактеризације, што смо овом књигом настојали да истакнемо у што је могуће већој мери. Реч је о првом, архитектонски планираном и уређеном гробљу, с којим је Београд, можемо слободно рећи, почео да постаје европска метропола. Његово оснивање 1886. године пада увреме убрзане урбанистичке прекомпозиције вароши београдске, означене рушењем уџерица, просецањем нових,широких и правих улица, и изградњом
првих архитектонски модерних вишеспратница од којих многе и данас изазивају наше дивљење. Свака епоха развоја Београда,Србије и Југославије, остављала је свој неизбрисив печат и на простору Новог београдског гробља. У том простору, на споменицима, скулптурама, рељефима, можемо да ишчитавамо дух овог или оног времена,да разграничавамо епохе и реконструишемо значајне делове наше историје. Зато сматрамо да је Ново гробље отворено сведочанство историје, не само града Београда, него и Србије, и, знатним делом, бивше заједнице, Југославије. Ова историја је тим значајнија што је наша историјска Голгота исувише оптерећена смрћу, што
се на Новом гробљу нарочито види у комплексима војничких гробаља и у Алеји стрељаних мученика, или на Гробљу ослободилаца Београда.

Јубилеј од 125 година ове значајне градске институције, био нам је прилика да дамо свој допринос обележавању значајних датума наше историје везане за национални идентитет,културу и традицију. Као присталице континуитета, сигурно и због многих прекида и дисконтинуитета које нам је приређивала историја, с овом књигом надове-
зали смо се на претходну, Ново гробље у Београду, коју смо објавили 1999. године.

Водећи рачуна о значајним променама до којих је у међувремену дошло, и о томе да је због јубилеја неопходна нова концепција књиге, из претходне смо преузели све
што смо могли да уклопимо у њен нови концепт. Основне поставке новог концепта су: прво, свестрани приказ простора Новог гробља, обухватом од историографског подсећања на оснивање и почетке, до критичко уметничког приказа његове архитектуре и скулптуре; и друго, потпуно нов избор фотографија у циљу што репрезентативнијег приказа, како комплекса гробља у целини, тако и појединих алеја, споменика и гробница најзнаменитијих личности наше историје.

Могу са задовољством да констатујем да је уреднички тим посао обавио професионално и да њему захваљујући имамо заиста репрезентативну монографију о једном значајном делу града Београда, за који можемо рећи да је с правом још 1983. године заслужио статус културноисторијског споменика од изузетног значаја за Београд и Србију. Ако овом монографијом доприносимо да се читалац сложи с изреченом оценом, сматраћемо да смоовај посао успешно обавили.

Мр Драган И. Балтовски
директор