Ђурa Даничић је рођен под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића. Школу је завршавао у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу. Под утицајем Караџића и Миклошића, почиње да се бави словенском филологијом, и постаће један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског језика.За време студија, материјално су га помагали кнез Михаило Обреновић и Јован Гавриловић. Током живота, радио је као библиотекар  Народне библиотеке у Београду, био секретар Друштва српске словесности, професор Лицеја (Велике школе), чиновник Управе пошта, у Загребу секретар, тада основане, Југословенске академије, па опет у Београду, на Катедри српског језика у Великој школи. При крају свог живота, опет одлази у Загреб, где продужава са радом на великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. На том послу га је и смрт затекла. Своје презиме Поповић, заменио је 1847. године у Даничић, којим се потписао на свом првом научно–полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је остао до краја. Његова већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св.Саве, Житије Св.Симеона и Св. Саве од Доментијана, Никољско јеванђеље, Животи краљева и архиепископа српских, и многа друга мања дела, разасута по научним издањима. Превео и Стари завет (Вук је превео Нови). У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма, по угледу на Вукову реформу ћирилице. У њој би се диграфи dj, lj, nj, dž, заменили одређеним графемама. Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Đ đ, уместо дотадашњег dj. Умро је 1882. године у Загребу. Његово тело пренесено је у новембру исте године у Београд. Сахрањен је на Марковом гробљу. Касније је његов гроб измештен на Ново гробље.