Сваког 20. јануара се у оквиру државног програма обележвања значајних историјских догађаја ослободилачких ратова Србије, на Новом гробљу у Београду обележавају годишњице смрти великих српских војсковођа 1. Светског рата, Војводе Живојина Мишића, Војводе Петра Бојовића и Генерала Павла Јуришића – Штурма.
У церемонији учествују представници Мнстарства за рад, запошљавање борачка и социјална питања, Министарства одбране и војске Србије, Привеременог органа града Београда, као и преставници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Овом приликом, сетићемо се генерала Павла Јуришића Штурма чија је животна прича најмање позната широј јавности.
Паул (Јуришић) Штурм, пореклом лужички Србин, рођен је у Бистрици, недалеко од Герлица у Шлезији, од оца Отона Штурма и мајке Хермине. Паул Штурм се одлучио за војну каријеру, тако да завршава Војну академију у Вроцлаву (Шлезија), а потом и Ратну школу у Нансију. Као млади пруски официр са чином водника, учествовао је у Француско – пруском рату 1870-1871. године. Избијањем Српско-турског рата 1876. године, Паул и његов брат Еуген, дошли су у Београд и пријавили се у српску војску као добровољци. Паул је по доласку у Србију име променио у Павле, а свом новом презимену Јуришић додао је своје право презиме Штурм. Почевши службу као командир чете дошао је до највиших војних звања и истакао се у свим ратовима које је Србија водила од 1876. године. Од 1908 до 1911. године био је ађутант краља Петра Карађорђевића.
Током Првог Балканског рата, као командант Прве Дринске дивизије, другог дана Кумановске битке, пробио је турски фронт на Зебрњаку чиме је одређен исход рата. У Првом светском рату, командовао је Трећом армијом, која је примила први удар аустроугарске Пете армије и успешно успоравала њено надирање. Истом армијом командовао је и у Колубарској бици, а за време повлачења српске војске 1915. године, успешно је задржавао продор немачке Једанаесте армије, на великоморавском правцу. Трећом армијом је командовао и на Солунском фронту, до августа 1916. године, када је због великих губитака коју је српска војска под његовом командом претрпела на Кајмакчалану, упућен у Русију, да смири немире у Добровољачком покрету.
Вратио се у Солун, али је рат, за њега, био практично завршен. Постављен је за канцелара Краљевских ордена.
У приватном животу није имао превише среће. Године 1881. Павле Јуришић Штурм оженио се Савком, ћерком среског начелника Стевана Пироћанца, сестром Милана Пироћанца. Приликом женидбе узима за славу Светог Саву и прелази у православље. Пар година након женидбе доживео је породичну трагедију, малолетни син и жена му умиру од туберкулозе. После Савкине смрти, Павле Јуришић Штурм оженио се Јеленом Миловановић из Новог Сада. Деце није имао, сахрањен је у гробници породице Милана Пироћанца.
Павле Јуришић Штурм преминуо је 14. јануара 1922. у 17 часова. Неколико месеци пре смрти пензионисан је од својих послератних сарадника, што га је веома потресло и довело до болести. На дан смрти изузетно се обрадовао када је краљ Петар, његов ратни друг и пријатељ, по повратку у Београд, свратио да га посети у његовом дому у Мишарској улици бр. 1. Био је то њихов последњи разговор, а да тога нису били свесни. Павле Јуришић Штурм преминуо је неколико часова касније.
Ова објава је расположива и на: српски (lat)
