Стеван Тодоровић

                           25. април 1832., Нови Сад - 22. мај 1925., Београд

                                               Сликар, академик

                                         парцела 7, гробница 25 - II

Стеван Тодоровић, рођен је 25. aприла 1932. године, у Новом Саду. Од 1839. до 1846. године, живео  је у Сегедину, где је и завршио Основну школу и пет разреда Гимназије. Касније се, након слома револуције, августа 1849. године, са породицом, сели код свог стрица. Рад у стричевој пивари, није га толико занимао, колико акварел и сликарство. Своје сликарско школовање, наставља у Бечу и Минхену. Са својим вршњацима тада води и разговоре о вештинама, музици, сликарству, и поезији, о националним задацима и циљевима, о свему битном за напредак народа Европе. Колико су сви ти разговори и студије утицали на Стевана Тодоровоћа, најбоље сведоче његове касније активности, као друштвеног и националног радника, коме није било премца у српској култури 19. века. Тодоровић је припадао генерацији српских уметника, која је у другој половини 19. века, подизала Београд и на место једне турске вароши, стварала европски град.

Поред сликарства, којим се доследно бавио више од пола века, Стеван Тодоровић је оставио у српској културној средини, запажене трагове и у многим пољима васпитног и просветног рада. Свестрано образован и вишеструко обдарен, ерудита у правом смислу те речи, он је подједнако ревносно службовао као професор гимназије, водио сликарску, вајарску и гимнастичку школу, руковао мачевалашком секцијом. Био је покретач изградње Српског народног позоришта, опробао се као глумац, сценограф, редитељ, и директор. Бавио се спортом, основао је прво српско друштво за гимнастику и борење, Београдско гимнастичарско друштво Соко и Савез соколских друштава Душан Силни. Био је дугогодишњи председник Првог београдског певачког друштва. У сарадњи са Корнелијем Станковићем, он је приредио прве вокалне концерте у Србији. Био је члан Српске краљевске академије, Петровградске академије художерства, и Академије у Катанији (Италија). Тодоровић је насликао преко 300 портрета познатих савременика, међу којима су најпознатији, портрети краљице Наталије, краља Милана Обреновића, Корнелија Станковића, Ђуре Даничића, Владана Ђорђевића, и других. Осведочену виталност и непресушну жељу да буде у центру збивања, Тодоровић је, током последњих деценија живота, задовољавао скупљањем заслужених признања, прихватањем и обављањем почасних дужности, више него радних задужења. Тих година, Тодоровић је чест и радо виђен члан разних оцењивачких комисија, жирија, одбора, свечаних скупова. Његово присуство и име, представљали су, неку врсту, јемства квалитета и озбиљности.